Zbog višesatnog nestanka vode

Umjesto mobitela u rukama, mještani jutros nose galone vode

Kako nas neophodne “stvari” neplanski ošamare i navedu da izgovaramo: Ne daj Bože da potraje!

Umjesto mobitela u rukama, mještani jutros nose galone vode

Jutros otvaram oči, a ubrzo nakon toga krenem da otvorim česmu. Otvorih je, ali nema vode, ni kapi jedne. Iako se ne umih, oči otvorih još više i u ogledalu vidim izraz koji se pita: Šta sad? Šok… Djeca baš u tom momentu vode borbu ko će prije da se umije, opere zube… A, ja izlazim i kažem da neće niko. Gledaju me u čudu i kažu: Pa mama, moramo to obaviti. I onda u sekundi prolete misli - a tiču se ratnog perioda, kada sam bila baš njihovog uzrasta. Nije ovo neki tužni, nostalgični tekst, samo realnost popraćena neplanskim sjećanjima. 

Kažem djeci da je nestalo vode, a njima nije jasno kako i zašto. Pokušam objasniti da je u pitanju neki kvar i da majstori trebaju da poprave, pa će onda biti vode. Saslušali su me, ali i pitali: A, šta ako vode ne bude cijeli dan? Kažem im da neće biti tako i opet mi prođe misao: Djeco moja, nekad je nije bilo godinama…


Od rituala u WC-u ne obavismo skoro ništa, te ja krenem u kuhinju da napravim kafu. I gle čuda, ni tamo nema vode. Kao, znam da nema, ali i ne znam. I šta god kreneš, ne može, ne ide, fali… Mnogo neobično. Uredu, ne mora se baš sada oprati veš, suđe, pa ni okupati se… Kupit ce se koji litar za pranje ruku, za napraviti supu, kafu, čaj… Ali opet, nije to to!


U toj nekoj frci, sjetih se prijateljice koja je s bebom i javim joj se, te i ona potvrdi da nema vode. Reko’ kupit cu galon, dva i donijeti. I dok idem prema prodavnici, vidim desetak osoba kako nose po dva galona. Nema mobitela, tipkanja, selfiranja… Nose i dumaju da li im je dovoljno ili možda da se vrate po još. S prozora čujem komšinicu kako glasnije nekome govori da i njoj kupi makar dvije, tri flaše, nek’ se nađe...


Malo usporim i pratim tu nastalu zbrku, a svi znamo da će voda “doći” za sat, tri, pet… Ali situacija je kao da je nestala, skoro, pa zauvijek. Red u prodavnicama, galoni poredani na kasama, police opustošene, “svi tegare” koliko mogu. Nemoguće je, ne sjetiti se stanja prije skoro tri decenije i ne pomisliti: Ne ponovilo se - ne daj Bože više ikada! Neki su kupili i više nego što mogu ponijeti, a neki su komentarisali: Ma dosta galon. Pa doći će voda, a i neka svako kupi pomalo… Ima i ovih koji nisu gladni i žedni do mjere da ne misle na druge - hvala im!


Poenta teksta jeste, da zaista nismo svjesni onoga što stalno i u izobilju imamo - dok se ne desi neki kvar, nestanak, pa makar i na sat samo. I tek tada pomislimo i kažemo kako nam je neobično, kako ne možemo ništa obaviti kako treba, te iščekujemo informacije kada će se stanje normalizovati i kada će neko javiti: Stigla / došla voda! 


Neki imaju štek, nekoliko flaša vode za svaki / ovakav slučaj, pa im je dovoljno da “preguraju” dan. Ja nisam imala, jer, eto, što će mi po stanu kanisteri, flaše, galoni… A, jutros sebi rekoh: Eh, da makar imam jednu flašu vode, pa da se umijem, a i malo kafe napravim. Lekcija. Koja li po redu…


U naselju voda rasprodata, kažu tete u prodavnicama: Nema više - i magacin smo ispraznile, a ne znamo kada će doći sljedeća tura. Dumam gdje da kupim makar flašu da odnesem prijateljici koju spomenuh. Međutim, zvoni mobitel i mene moj čo’ek pita: Treba li da ti donesem vode? I tako, moj muž sa prijateljicinim mužem, svoju poslovnu pauzu pokloniše potražnji vode, gužvi u saobraćaju i dostaviše nam. I to je ljubav, golema. Nadamo se da nisu pomislili: Nosimo im vodu da se ne mogu “izvući” pa reći da bez vode nisu mogle ručak napraviti :)


Uzmem  jedan galon i odmah krenem prema kuhinji da kafu napravim i na miru srčem dok ovo tipkam. Mahinalno ruka opet ode na česmu, kad poznati zvuk, voda dolazi… A, najavili da će tek biti puštena nekad u večernjim satima. I tako, od samog jutra par starih ali uvijek aktuelnih lekcija: Cijeni što imaš! Nikad ne reci da ti ne treba ili da ti smeta flaša / galon vode u kući / stanu. Budi zahvalan / a ako imaš nekoga da ti se javi, pita treba li ti nešto, pa to nešto ti još donese! Moram ovako malo muževe pohvaliti da ne bi došli da nam galone otmu :D Iz zahvalnosti, ja kafu napravih od vode iz galona, nekako mi slađa…


Često pomislimo i izgovorimo: Ne daj Bože gore ili teže - a, kada se desi nešto ovako, da kažem, sitno - pogubimo se. Svakodnevnica se odmah poremeti, nastane kuršlus i baš ne znamo (onu starinsku) jesmo li pošli ili došli. 


Pita me kćer, pa kako nisam ljuta jer nema vode... A, ja sjednem i pokušam objasniti kako sam nekad davno, kada sam bila mala djevojčica, živjela bez vode i to ne dan ili pet, nego godinama. I bez struje. Bez hrane. Bez igračaka. Ma nije bilo ničega, a dobro se sjećam tog ničega. Sluša me i u svojoj glavi razlaže sliku koju je stvorila. Ode u školu, pomalo zamišljena. Ne, nije mi cilj da je zamaram ili prepadnem, ali jeste da makar proba da malo shvati nešto, što, hvala Bogu nije doživjela. I neće - želim i nadam se! Cilj je, da, kada dođe iz škole, a možda ne bude vode, ne kaže nešto u vidu ljutnje, nego: Nema veze, strpit ću se, doći će… Mlađi sin se malo zabrinuo i rekao: Joj, tek sutra ću se moći kupati :)


Hvala povremenom nestanku vode, jer nas ovako trzne i osvijesti, pa makar malo. Hvala muževima na brizi. I djeci - ako im ovo budu neke lekcije koje možemo da im prepričamo na njima prihvatljivom jeziku i uzrastu.


Gledam ovaj galon u hodniku i baš mislim da mu i nije loše mjesto da tu ostane. Lijep, pun, ma sekunde mi ne smeta :)


Melika Hrvić