Nakon višesatnog “pada” društvenih mreža

Uslijedila kolektivna radost i oporavak

Zaista nismo svjesni općenite, posebno svoje ovisnosti...

Uslijedila kolektivna radost i oporavak

Jučer u popodnevnim satima, nešto mi zaštopa Facebook. Mislila sam da je do mog mobitela, interneta… Vidim ne ide i kanim se ćorava posla. Eh, malo se iznervirah kada je “poludio” i Messenger. Istovremeno sam se dopisivala s dvije prijateljice, s jednom oko njene bebe, s drugom oko neke kupovine. Realno, u tom momentu, obje teme bile su bitne. I sve je bilo ok do trenutka kada su poruke bile samo natipkane i zaustavljene na tome. Pošaljem i ništa. Krenem nešto da palim, gasim, restartujem…

Nije problem nazvati ili naći alternativu da se ti razgovori usmeno ili pismeno završe, ali eto, neka huja krene kad pokušaš jedno pa ne može, onda drugo pa ne može… Srećom, shvatim da sam ja u puno boljoj poziciji od onih koji imaju više društvenih mreža i samim tim više nerviranja i huje. Eto, tješila sam se tuđom tugom, golemom.


I tako ja “drobim” suprugu, veoma zainteresovanom za moj golemi problem, a on svoj mobitel okrenu prema meni i na ekranu se ukaza neki naslov kako je Facebook kao i neke druge mreže “pao”. Eh, tu se ja nekako zapitah da li mi je drago što nije do mene ili mi je krivo što se uopšte iznervirah? Nimalo naivna pitanja! 


Navikli smo, da, u svakom momentu imamo dostupan internet, pristup informacijama,  porukama… i kada se desi neki kuršlus, kao da smo pogubljeni u vremen u prostoru. Nije ovo tekst o tome kako treba da se pazimo interneta u smislu korištenja, vremenskog ograničavanja i slično, nego me baš taze/friška situacija od sinoć malo… k’o trznu, rekla bih - u najmanju ruku. 


Kada je vrijeme da se malo sjedne, odmori, predahne, promahala - idem redom. Malo vijesti, malo Fb, malo oko poruka… I sinoć ja tako u više navrata ali ne može, pa mi neobično. Nisam ja ovisnik u smislu da prvo otvaram neke mreže pa oči. Ujedno je i vrlina i mana što sam korisnik jedne mreže, pa kad zapne neobično mi, a kada je sve ok, onda začas završim mahalanje :) Nagovaraju me da “imam” i Instagram, ali nećemo o tome. Evo godinama uspješno izbjegavam ali… Vidim još. Šta bih sinoć, da još ni tome nisam mogla pristupiti? Čemu nepotrebi stresovi :)


Uglavnom, sinoć šetam i čujem djecu, rekla bih rane pubertetlije, kako komentarišu da je baš “bzze” i da nema nikakvog smisla da se ovakva situacija dešava, te da su pravo ljuti jer se ne mogu dopisivati, ništa objavljivati, a posebno jer ne mogu da objave live… Prolazim pored, spuštene glave i dumam u sebi: Moja Melika, imaš dvoje djece, a šta će se sve još izdešavati i osmisliti dok oni još narastu i kakvi li će sve njihovi problemi biti kada budu u ovim “ozbiljnim” godinama kao djeca koju spomeuh... 

Lijepo je imati zanimaciju, razonodu, rutinu, ali lijepo je i ostati staložen kada dođe do neke izmjene, posebno ovako neplanske. Neće nista pobjeći, sve to se može nadoknaditi, ali briga kada se nešto ovako desi - pomalo je upitna! Posebno mislim na mlađe.


Ima roditelja kojima je Facebook način komunikacije s djecom, pa kažu: Ima moje dijete Fb, jer ja to uredno kontrolišem. Pri tome mislim na dijete koje je možda treći razred, što ja zaista ne opravdavam.


Uglavnom, nadam se da se uskoro neće ponoviti situacija od sinoć i da nam mreže neće oduzeti nekoliko godina života radi njihovog višesatnog odsustva iz istog… Ironična, nego šta.

Odoh da odgovorim na poruke od sinoć, jer nisu prošle pa je slanje poništeno. Da ne daj Bože ko ne pomisli da sam nekulturna, lijena i bezobrazna :)


Melika Hrvić