Ženska tjelesna masa

Ma jesi li se to malo ubucila-popravila/ osušila-usukala

Mnogo neumjesno pitanje minimalnog znanja pozadine takvog stanja

Ma jesi li se to malo ubucila-popravila/ osušila-usukala

“Čovjek ne može razmišljati dobro, voljeti dobro i spavati dobro ako nije jeo dobro.”

Virginia Woolf


Kao mlađa nisam obraćala pažnju na svoju težinu. Baš mi je bilo svejedno da li imam pet kilograma manje ili više u odnosu na neko “stručno mišljenje” i neke tabele. Doduše, bila sam mlada, visoka mršavica, trenirala sam, pa je bilo svejedno koliko čega pojedem… Realno, i sada mi je svejedno, ali eto ponekad malo kao pripazim jer mi zaista leđa i koljena osjete svaki kilogram. Kad ih je više, onda nastaje bol. U suprotnom je stanje bolje, bezbolnije. Nećemo sad o tome kako sve nadoknadim nakon tih par dana što sam pazila na ishranu… Taman posla da budem iskrena do kraja, u gram :)


Nekome je jednostavno metabolizam takav uz čast dobre, vitalne genetike. Može da jede šta hoće, kada hoće i koliko hoće i još na kraju da kaže: Eh, da mi se malo udebljati… Tada imam reakciju zvanu: Čista zavist, priznajem. Kod mene je situacija obrnuta - čim zakoračim prema kuhunji, dobijem pola, a nakon otvaranja fižidera jedan kilogram… A, ako dišem dok sam u kuhinji, onda i dva nekako dođu u obzir. Prima se sve, svaki uzdah, pogled …


Najtužnije je to, što neko meni zavidi na tome. Jesam gurman i više volim nezdravu hranu. Pojedem ponekad i nešto zdravo ali ni blizu količini ove druge strane. Ma mislim da želudac ne zna to sve da svari kako treba :) A, najveća grižnja savjesti je kada se pazim, pa ne pojedem ono što volim, preskočim, ili bas količinski smanjim, pa kad me prođe ta faza paženja, kajem se i žalim što nisam jela sve, jer od ovoga - pazim, ne pazim, pazim, ne pazim nema ništa… Leđa i koljena kukaju, a želudac ne radi posao kako treba… Divan izgovor, ko ne bi odmah povjerovao i sažalio se. 


Dosta o mojim kilama, iako ih ima. Ulažem u sebe i vodim se onom starom: Bolje da ljulja, nego da žulja. Ali ponekad zavidim onima koje žulja. Ma hajde, sreća pa sam povisoka (grohotom se smijem). Ovo pišem nakon što pojedoh deset ćevapa uz cijeli somun, pa malo luka, malo senfa, malo salate, malo jogurta…

Ne bih ja, ali da se sta ne baca, grehota golema!


Uglavnom, ja nemam problem ako bi mi neko rekao da sam se udebljala u odnosu na neki period od ranije. Rekla bih nešto u stilu: Znam; Imam ogledalo; Imam vagu; Trudila sam se za to i slično. Svako ima pravo da sa svojim životom, a samim tim i tijelom radi šta želi i šta mu godi. Neko voli sport, ali, recimo, ne može ili ne smije da trenira iz nekog razloga. Drugi opet ne vole, ali bi trebali radi zdravlja… Isto je i sa hranom bilo koje vrste, pićima… A Boga mi, nekome se baš primi, nekome ne - kao što rekoh, genetika je čudo.

Sjetih se da mi je jednom rečeno da sam se nekako brzo ugojila i onda sam brzo i smršala - motivacija, koja u mom slučaju ne traje dugo.


Ovo je bio malo opušteniji dio teksta, ali istinit. Sada slijedi malo ozbiljniji osvrt i reakcija:

Šta koga briga koliko ko ima kilograma?! Evo, ja uživam u hrani, bilo kakvoj. Neko samo u grickalicama i slatkišima, neko umjesto vode pije nekoliko litara gaziranih sokova, a nekome se mrsko pokrenuti da prošeta… Od nabrojanog, jedni se udebljaju, drugi prođu bez dodatnog grama. Problem je, što zaboravimo mogući “detalj” zvani BOLEST. Stres, hormoni, terapije… Nema šanse da sve to ne utiče na naš organizam, psihu i tijelo. Dobro, neko smrša do neprepoznatljivosti i da čak nije do neke terapije, koliko od stresa, gubitka apetita ili nedostatka novca da se zdravo hrani… Možda novac mora da usmjeri na tablete umjesto na hranu… Nije ovo izmišljanje tople vode, ali jeste istina i iza svakog navedenog primjera imam dokaz/osobu koju poznajem. 


Često pohvalim samo one za koje znam da im je želja da smršaju pa kada primijetim, zaista kažem: Super ti stoji koji kilogram manje; Ma baš si ispuhala/o; Super si dovela/o liniju u red i slično. Tada ne lažem, a osobi to znači i imponuje da se trud isplatio i da je vidljiv.

Eh, kada je suprotno u pitanju, onda neću reagovati pogrdnim pojmovima. Ako znam da osoba smatra da se udebljala i da želi da smrša, pa me pita, ja ću reći: Ok, jesi se udebljala/o, ali super da si svjesna/tan i ako ikako mogu pomoći, tu sam. Ovo se odnosi na lakše od mene :) Ta iskrena reakcija samo može biti motivacija jer to te pita osoba kojoj si i koja ti je bliska, draga i koja će uvažiti tvoje mišljenje. Nema ljutnje i zamjeranja.


Ali opet se vraćam na neumjesnost koju radimo nesvjesno (ne bi valjalo da je drugačije, odnosno svjesno). Porazgovarati s nekim, znati pozadinu i ishode - daje nam za pravo da se “upetljamo” u tu temu. Ali ne znati ništa i samo reći da bi bilo šta “izbacili iz usta” - ne valja! 

I ja sam dirnuta jer mi se desilo da budem svjedok takvog dešavanja prema jednoj divnoj osobi i zaista bude neprijatno.   


U srednjoj školi sam se družila sa malo punijom drugaricom iz tada bliske mi mahale. Neki su je zvali Buci, Bucka, Bombica… Nije više bila mala djevojčica da te nazive prihvati simpatičnim kao prije, u osnovnoj školi… Počelo je povlačenje u sebe, neizlaženje, izbjegavanje društva… Nismo tada (kao da je bilo prije 100 godina) imali mnogo načina za komunikaciju kao danas - kada napadnemo na sve moguće mreže pa gdje se prvo javi…


Dakle, počeo je raspust ali i depresija. U njenom slučaju je bila ona koja se “liječi” s još više hrane. Zvala sam je, nije se javljala. Kucala na prozor, ali ništa… Roditelje sam zaustavljala, govorili su da se i prema njima ne ponaša isto kao prije, da ne jede s njima te da hranu nosi u sobu, najviše leži… Mislili su da je neki ljubavni problem, neka simpatija… Imala bih o ovome mnogo pisati ali… Ova moja, tada srednjoškolka, se ipak, nekako, sama izborila. Ali ne u smislu da je svoj život promijenila iz korijena te promijenila ishranu, počela da se kreće, trenira, da se njen masa smanjuje… Ne!

Jedno jutro, pogledala se u ogledalo i rekla sebi: Ovo sam ja i neću da se mijenjam radi drugih! Volim da jedem i neću da prestanem! Ako se nekome ne sviđa to što vidi - nije moj problem! Moje tijelo je moje problem, odnosno moja odluka. Bila ispravna ili ne, moja je! Sada odoh da zovem Meliku, da odemo na jedan sočan kolač. I nazvala me! I otišle smo na kolač.

Sada je ta Bombica sretna. Zbog posla i obaveza se više kreće ali i više smije. Nije se preobrazila u neku osobu s tri puta manjom težinom ali nije ni nastavila s prekomjernim debljanjem. Garant ovo čita i ćejfi kroasan s čokoladom koji mnogo voli. A ja je ne napadam, ne osuđujem i ne pričamo o kilogramima i dijetama. 


Još jedan primjer je terapija. S puno kilograma “nagradila” je jednu poznanicu, a apetit minimalan. Nije lahko kada neko nekome kaže: Joj kolika si, pa prije dvije godine si bila upola manja… 


Ama pogledaj prvo sebe, saberi svoje mane, a ima ih itekako, pa onda uzmi u razmatranje da se uopšte pokušaš tako obratiti bilo kome. Ima i onih: Jedeš li ti išta, sva si se usukala i osušila… A, u sebi misle kako bi voljele biti tako vitke, mršave, fit…

Evo, priznajem, da ja to često pomislim kada me bole leđa ili koljeno. Sretnem djevojku/ženu, ma grama viška nema i tako pomislim dok hodam kriva kao kakva kuka… Ali, kad prođe bol, onda odem na porciju ili dvije pite da se nagradim za istrpljenu bol :) Onda opet dva dana pazim na ishranu, pa deset ne pazim i ubjedim se kako je to realan balans. 


Budimo pametni i ne izgovarajmo rečenice koje povrijede, nekome zaista nanesu bol, izazovu huju, ljutnju... Bolje izabrati neki način za izazivanje neke nade, motivacije. Pohvaliti je lijepo, ali osuditi mršave/debele, ravno je psiho-zločinu!


Ne znamo mi razloge:

Nedostatak novca, pa neko mora da jede samo tjesteninu…

Svakodnevni stres

Neredovna ishrana

Bolest koja “ubija apetit” ili 

Tješenje hranom

Genetika koju ne možemo baš izmijeniti

Reakcija tijela nakon trudnoće, poroda…

Neka bol koja sprječava kretanje i aktivnosti

Posao zbog koje neko ima samo jedan obrok “s nogu” pa ili mrša ili se deblja jer nema vremena za uživanje i varenje hrane…


Ma mnogo je razloga, ali nimalo opravdanja za osudu!


Bolje da šutimo, ako nemamo šta pametno i vrijedno slušanja da kažemo! 


Odoh po slatkiš, neka bude da je do PMS-a!


“Često, kada čovjek jede i pije, on ili hrani bolest ili se bori protiv nje.” - Narodna izreka.

Melika Hrvić